Православни црквени хор „Свети Јован Дамаскин“ делује у оквиру истоименог Братства од 1993. године. У склопу Хора од самог почетка су постојале две певнице – мушка и женска. Обе су настале под вођством Владимира Љ. Јовановића (1956–2016), композитора и учитеља појања.
Историја настанка хора „Свети Јован Дамаскин“
Београдско сликарско-појачко братство „Свети Јован Дамаскин“ основано је 1989. Благослов за оснивање Братства дао је Митрополит Амфилохије Радовић, у то време Владика банатски. Први чланови Братства били су иконописци и фрескописци Гаврило Марковић, Предраг Стојковић (данас монах Лазар) и Зоран Гребенаревић, да би му се касније прикључио и Владимир Кидишевић. Идеја водиља Братства била је обнова источно-хришћанске, православне, византијске црквене уметности – иконописа, фрескописа и појања.
Уз тежњу ка обнови иконописачке и фрескописачке византијске уметности, истоветан приступ је заступљен и кад је реч о обнови црквеног појања. Тежи се обнови византијске појачке праксе, каква је данас присутна у делу Источне (православне) хришћанске Цркве. Шире гледано, таква пракса на Балкану је највише заступљена у Грчкој и понегде у Бугарској и Румунији, али и у Константинопољу, Јерусалиму, Сирији и на Кипру.
Узори Владимира Јовановића
Јовановићу је узор за рад са Хором тј. певницама била пракса два појачка братства на Светој Гори: скита Мале Свете Ане (званог Спиридони) и монашког братства скитa у области Катунаки (званог Данилеји). У циљу стицања знања и искуства на овом пољу, у два наврата je боравио на Светој Гори, у укупном трајању од око два месеца (1989. и 1990. године). Поред тога обавио је и разговоре са појцима у Скопљу и Струги, који су ово појање добро познавали.
Желећи да своја искуства подели са већим бројем људи у Београду којима су византијски напеви били готово непознати, а неприступачни, основао је незваничну школу крајем 1991. године. Позив је био истакнут на вратима Богословског факултета и Храма Светог Александра Невског у Београду и почињао је речима: „Православни хришћани, жедни појачког Светог предања, позивају се…“, са наведеним термином и местом окупљања. У то време у Београду и Србији било је неколико добрих познавалаца византијског појања: монах Пајсије (ман. Свети Прохор Пчињски), монах Андреј Ћиларџић, Драган Ашковић и Катарина Пупезин. Владимир Јовановић је био први (а до данашњег времена и једини) учитељ византијског појања. Он је у потпуности посветио свој рад самој београдској и српској савременој и будућој хришћанској пастви. Отворио је могућност већем броју младих да се упознају најпре са савременим неумским писмом, а затим и црквеним песмама у византијској традицији, са жељом да оне прозвуче уживо, у склопу самог богослужења.
Школа појања
Часови појања су се у почетку одвијали у просторијама Богословског факултета, затим Храма Светог Александра Невског, Храма Светих апостола Петра и Павла, као и у просторијама Светосавске омладинске заједнице у Београду. Хористи су од Јовановића учили византијско црквено појање, према записима у савременој неумској нотацији. Циљ је био активно учешће појањем у црквеним службама. Током богослужења, протопсалт мушке певнице био је Владимир Јовановић. Женску певницу су током година водиле Јелена Глигоријевић (удата Јовановић), Јелена Стојаковић (удата Смиљанић), Звездана Анастасија Миловић (удата Остојић), Јелена Билић (удата Костић) и Гордана Благојевић.
Кроз ову незваничну школу појања прошло је више „генерација“ ученика/појаца. У току последње деценије 20. и на самом почетку 21. века у просеку током сваке године формирана је по једна нова, почетничка група. Полазници који су боље савладали ову вештину остајали су у склопу женске, односно, мушке певнице, ради редовног појања на богослужењима. Данас је мало познато да су ове часове у одређеним периодима похађали и Драгослав Павле Аксентијевић и Дивна Љубојевић.
Лични допринос
Владимир Јовановић је учинио још један значајан допринос византијској појачкој уметности у Србији. Са истанчаним музичким укусом и инстинктом композитора-ствараоца, а уз познавање законитости смењивања музичких формула у византијском појању и одговорност истинског, посвећеног и скромног верника и молитвеника, урадио је препеве богослужбених песама поствизантијске традиције са грчког на црквенословенски језик. На овом великом и одговорном послу предано је радио усавршавајући се од почетка 90-их година 20. века, па готово до свог упокојења, 2016. године. Отуда се о самом Хору може говорити и као о својеврсном студијском ансамблу за новонастале византијске напеве на црквенословенском језику.
Захваљујући пракси у богослужбеном појању, био је у прилици да уочи недостатке и коригује их током наредне фазе свог рада. Пред чланове Хора је током своје интензивне делатности чак два пута постављао велики изазов – да уче нове, усавршене верзије бројних раније савладаних напева. О својим ставовима о црквеном појању, Јовановић је дао опсежан интервју за црквени часопис Искон (Врање, 1997). Написао је и предговор за српски превод студије Јевгенија Херцмана Византијска наука о музици (Београд, 2003).
Забрана рада хора
Од зиме 1992. до лета 2001. године, Хор је редовно појао по византијском напеву на литургијама у две београдске цркве. У храму Светог Александра Невског (по благослову старешине, протојереја Љубодрага Петровића) појао је сваке суботе и готово сваког црквеног празника у радне дане. Сваке недеље као и о Божићу и Васкрсу појао је у храму Светих апостола Петра и Павла.
Забрану рада Хора изрекао је Његова Светост Патријарх Српски господин Павле. Забрана је наступила у лето 2001. године. Благослов пароха за редовно појање повучен је у Храму Светог Александра Невског (од стране новог старешине, јереја Ваје Јовића). Са старешином Храма Светих апостола Петра и Павла, јерејем Станком Трајковићем постигнут је договор. У складу са захтевом Патријарха, Хор је наставио да поје по напеву српског народног црквеног појања, а не византијског. Све до данас, Хор поје углавном по српском народном напеву, а у мањој мери по византијском узору. У ређим приликама, на византијски напев се поји цела литургија. То је, у договору са старешином јерејем Владимиром Марковићем и протојерејем Миланом Цветићем, слободан избор самих појаца, уз стално охрабривање од стране старешине да се рад Хора у потпуности обнови.
Због забране, која је преломни догађај за живот Хора, пробе се од 2001. године више не одржавају. Поједини чланови Хора су добили намештење у Београду и другим местима у Србији и иностранству као свештеници и ђакони. Неки су се замонашили, неки ступили у бракове или се одселили из Београда. Пробе су обновљене 2012. године и одржавају се у приликама када је потребно припремити литургију по византијском напеву поводом хорске славе Светог Јована Дамаскина.
Забрана византијског појања за Владимира Јовановића важила је као неприкосновени императив, тако да је обуставио рад са појцима. Ипак, наставио је са својим личним радом на пољу у које је чврсто веровао – да усавршава своје препеве црквених песама. Већина његових препева мелодија са грчког на црквенословенски језик доживела је чак три редакције. Два обимна неумска зборника у његовој редакцији – Цветособрание и Осмогласник – данас су у процесу припрема за објављивање.
Издања
Током година активног рада, Хор је објавио два своја аудио издања са црквеним песмама у извођењу женске певнице:
- аудио касету Православниј церковниј лик Свјатиј Јоан Дамаскин (жениј лик), Радујсја Богомати Пречистаја Всенепорочнаја лествице Небеснаја (песме Пресветој Богородици: Богородице Дјево у две верзије, Достојно јест и сви празнични ирмоси) са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Београд, 1998)
- компакт диск Православниј церковниј лик Свјатиј Јоан Дамаскин (жениј лик), Воспојте Господеви пјесњ нову, Псалми Давидови (псалми 1, 149, 23, 140, 141, 129, 134 и 135, Београд, 2002)
Материјал за оба издања снимљен је у Храму Светих Апостола Петра и Павла. Тонски сниматељ је био Зоран Јерковић, а аутор графичких решења Љиљана Стојовић.
Наслеђе хора
Из редова Хора и Братства проистекао је већи број свештеника, монаха, али и склопљених бракова, па и нових појачких ансамбала, као што је Хор „Мојсије Петровић“. Чланови Хора „Свети Јован Дамаскин“ су истовремено и оснивачи и чланови вокалних и вокално-инструменталних музичких ансамбала за српску и балканску традиционалну музику: „Моба“, „Искон“, „Вед“ и „Бело платно“.
Обнова васељенског идентитета
Идентитет присталица византијског појања подразумевао је и припадност шире схваћеној православној заједници, односно национална припадност није критеријум припадности православној Цркви. Реч је о идеји обнове васељенског идентитета. Она подразумева припадност транснационалној заједници православних народа првенствено на територијама на којима је Хришћанство поникло: у источном Средоземљу. У дискурсу групе се инсистирало на заједничким елементима традиција у целом региону, укључујући Балкан, а не на разликама. Њено усмерење је управо супротно од националистичког, на којем инсистирају аутори радова посвећеним сродним темама.
Треба напоменути да није реч о политички инструментализованом покрету, као и да хор „Свети Јован Дамаскин“ никада није припадао главним црквеним токовима у Србији. Његово појање је у Српској православној цркви наилазило на реакције од одушевљења до прогона и забране. Због неуклапања интелектуалних и музичких концепата његових чланова у тадашње трендове етнификације православне Цркве, многи црквени оци су ово појање доживљавали као „грчко“. Чланови Хора, понекад погрдно називани „византинцима“, због свог начина појања су у склопу СПЦ представљали не увек пожељне „унутрашње друге“. Активност хора и обнова традиционалног певања и свирања на народним инструментима у његовим редовима у то време били су све друго, само не типични. Одударали су од тадашњег београдског културног миљеа, од тада преовлађујућих токова на српској музичкој сцени и у Српској Православној Цркви. У том кључу треба и тумачити његов значај у одређеном историјском тренутку у развоју црквене богослужбене уметности у Србији.
Јелена Јовановић,
етномузиколог и члан женске певнице од оснивања
