Ко нам је ускратио право на живот?

Драга моја браћо и сестре,
Никада нисам осећао овако тешко бреме у животу. Не зато што се плашим обољевања од вируса короне, већ зато што полако већ наслућујем шта ће он у нашем црквеном животу да произведе. И не само код нас већ и у друштву коме припадамо. Гајио сам најискреније наде да је појава овог вируса посета Божија више него ли напад на Њега. И то баш у време Великог поста. Говорио сам себи како сам толико пута лоше постио овај пост, недовољно се трудио, био лењ за молитву, олако осуђивао друге, превише пратио друштвене прилике, читао вести, превише одмарао, недовољно се посвећивао својој жени и деци и све тако редом.

Док се спремам да сутра, за Лазареву Суботу, одслужим Св. Литургију у нашој топчидерској цркви замишљам ваша лица, како долазите на Литургију. Након ње се кратко задржавате журећи кући да завршите преостале послове да би се вратили. Да освећене врбе након молитве радосно пронесете, придржавајући их својој деци, правећи венац, који симболично најављује да ће радост Христовог чудесног васкрсења Лазара и његовог свечаног уласка у Јерусалим заменити тужни и недолични одговор света на Његову доброту. Ускоро ће га светина недостојна Створитеља свога шибати прућем, пљувати и ударати на презривом путу ка Голготи. И радосно дечије клицање Осана сине Давидов замениће распни га распни. И мало затим кад уздрхти природа, кад се побуне све њене силе и опомену људски род указујући на невино распето јагње Божије које узима грехе света на себе, висеће на крсту без даха мртво, пројавиће се сва трулеж људског рода. Савест ће пресудити многима. И многи ће се покајати. Васкрсли Господ ће након три дана дозивати оне који највише тугују и додирнуће душе и срца многих обраћајући их из туге у радост и пламену храброст која следи његов пример.

Преображавао се људски род Васкрслим Христом од тада па све до данас. Тај преображај нам изнова сваке године даје снаге да пролазећи и проживљавајући Христов страдални пут обнављамо себе за живот у овоме свету. Да можемо да издржимо и радост и тугу. Понесемо и болест и здравље. Без тог преображаја шта бисмо. Били би слаби, сами, остављени у мраку Пилатове палате или у хладном предворју Соломоновог храма. Заробљени у страху и ишчекивању самртнога часа.
И сада ја морам да вам кажем да ћу сутра напупеле врбове гранчице пронети сам и да ћу пролећни мирис наше топчидерске баште дисати сам. Радост Цветне Литургије који је лек за све вас ја ћу попити сам. И Господ ће ми засигурно бити сапутник и најбоље могуће друштво али неће бити вас. А ако не буде вас неће бити ни мене сасвим. То ми је кроз мудро ћутање рекао епископ који ми је на руке положио самога Господа, кротко јагње Божије да га чувам. То јагње које сам држао на рукама у Литургији рукоположења постало је део мене у лицима свих вас. Оно се ломи а не раздељује увек се једе и никада не нестаје, него освећује оне који се од њега причешћују. За све нас оболеле од болести греха ово освећење је најјачи лек и најздравија вакцина. Дах живота као онај први удах када се рађамо и кисеоник за намучена плућа исцрпљена борбом за голи живот. Ускраћивање овога лека нама је еутаназија. Као што дисање није метафора него живот и крајња потреба и као што тај фамозни респиратор не можеш мало да користиш а мало не.

Ко нам је ускратио право на живот? Ко нас је одгурнуо у таму ноћи и бесконачно чекање лека испред болнице? Ко нас је скинуо са респиратора незалечене?

Рекао бих да као што се и јагње једе а никада не нестаје тако не нестају ни они који су то јагње разапели.
Прво су га издали најближи. Пољубили и издали. Тада су дошли војници да га одведу, службеници који само раде свој посао. Онда су одбили да га заштите Ана и Кајафа. Дошао је у надлежност Пилата који је имао сву власт. Да га разапне и да га пусти. А није му та власт по закону припадала дали су му је у руке јеврејски првосвештеници. Да он одлучује на духовном суду, за хулу на Бога.

Историја спасења памти срамно ова три имена. И сва тројица су осуђена пред судом те историје за ћутање и окретање главе од јагњета. Не видимо да им се после Васкрсли Христос јавио. Они су своју пасху прославили док је он био у Аду. Појели су своје јагње без Јагњета. А апостоли су седели у страху те суботе. За њих је пасха била на Велики четвртак.
Изгледа да ћемо и ми као први апостоли Христови морати да прослављамо Васкрс ове године у неки други дан. Да се довијамо. Сами. Неће бити наше радосне заједнице. Како знам. Па знам да неће Господ неприпремљене и уморне да нас поведе преко Голготе. У Витанији, мирном месту пријатеља његовог Лазара, је Господ одморио своје уморно тело. Лазарева сестра Марија му је помазала нардовим миром ноге и власима главе своје отрла. Марта га је угостила. На тој вечери у Витанији открива нам Господ пут за живот у овоме свету. Наоружава душе апостола радошћу, исцељује тела од болести и васкрсава све слабости. Даје предукус победе над смрћу.

Тако би и Лазарева субота у храму украшеном врбовим гранчицама, испуњеним радосном дечијом грајом, била слика оне Витаније и почетак наше победе над короном. А Господ би нам у заједници мира и љубави преобразио слабост у победу. И дао исцељење.

Али бојим се да ће непреображена витанијском васкршњом радошћу наша изолација, све ове мере и наш живот крајње бити као битка без могуће победе. Биће узалуд. Покушај да сачувамо само тело без душе која га оживљава и преображава.
Укрепиће Господ нас који Њега желимо и који од Њега нисмо окренули главу. Јавиће нам славу своју на свој начин али ћемо морати и да је посведочимо кроз страдања.

А шта ће овај наш напаћени и заведени народ и ова наша напаћена земља?

Проћиће мимо Васкрса, а онда ће доћи неки нови Веспазијан и Тит и неће ни од нас ни од „нашег храма“ остати ни камена на камену.

Јереј Владимир Марковић