Сведочанства и сведоци времена

Аутор: Александра Павићевић

Деведесете године 20. века оставиле су неизбрисив траг у историји, не само Србије и Југославије, него и читаве Европе, па и света. Падом берлинског зида нестале су политичке границе у оквиру којих је током више деценија формиран сасвим специфичан културно-историјски идентитет – и са ове и са оне стране зида. Но, брзо је постало јасно да је подела на Запад и Исток (европског континента) само уступила место другим, можда и радикалнијим и трајнијим поделама – на прву, другу, трећу и ко зна коју Европу, на ону у којој постоје грађанска права и ону која је била и остала лабараторија немилосрдног корпоративног унижавања „малог“ „обичног“ човека. На ону која свој културни идентитет чува и храни и ону у којој се он растаче до ситних атома непрепознатљивости и негирања.

У нашој јавности деведесете године се и дан данас спомињу у контексту ратова, избеглиштва и цепања државе, а питање ко је био жртва, а ко кривац и починилац тадашњих дешавања, још увек преовлађује у јавним расправама и уметничким одјецима овог трагичног слома.

Ретрадиционализација друштва и повратак религији и цркви који су пратили распад државе такође су добрано обрађени и у медијима и у научним радовима. Акценат ових студија био је, међутим, на анализи новог/старог колективног идентитета и поновном повезивању етничког и конфесионалног припадања. Преображај појединца, човека, личности која се услед пропалих идеала, осећања несигурности и суза које су навирале одасвуда окренула свом унутрашњем свету покушавајући да у њему поново пронађе заборављеног Христа, измакао је и још увек измиче јавним увидима. Нису ратови, инфлација и морална криза били суштински догађаји који су обележили деведесете године 20. века. То су били само окидачи далеко важнијег позива. И није то био позив на буђење нације, него позив на буђење новог човека, онога који ће пред лицем вечности стајати слободан од страха, јер историјски усуд схвата само као пролазну и прочишћујућу муку, произашлу из чињенице заборава и губитка вере у Васкрсење.

У том метаисторијском процесу главни актери нису били ни политичари, ни нападачи ни браниоци, ни кривци, ни жртве, ни нације, ни народи. То су били појединци искрено заинтересовани за могућност преображаја, за препознавање и постовећивање са жртвеном љубављу онога чија жртва лежи у темељима хришћанске цивилизације.

И ту почиње прича о свим онима који су у то време невоље заклон потражили под сводовома православља и који и дан данас верују да је Црква једини брод спасења који неће потонути под силовитим и непрестаним ударима господара таме. Ту почиње и недуга, али симболична прича о живописачко-појачком братству светог Јована Дамаскина.

Свети Дамаскин, химнограф, творац можда најлепше богонадахнуте поезије која и данас живи у богослужењу православне цркве, писац који је остао без руке зарад онога коме и о коме је писао. Једном обасјан светлошћу био је њоме прожет до краја свог земаљског живота – а дуго је живео – до 104 године. Том светлошћу је он на чудесан начин обасјао и нашу балканску обалу. Најпре, икона Богородице Тројеручице, настале као знак његове захвалности за чудесно исцељење, бива намењена српском архипастиру светоме Сави, као знамење и његовог и нашег пута. Путујући кроз време и простор, она постаје и све до данас остаје игуманија свете лавре Хиландара, његова заштитница и заступница. У календару наше цркве, свети Јован Дамаскин скромно је поделио дан са великомученицом Варваром, а у народном предању је некако изопштен из интерпретације божићног циклуса слава и обичаја. Тако народна песмица која описује како се светитељи заједно спремају да прославе след празника и светитеља каже: „Варварица вари, Савица хлади, Николица куса“. Светом Јовану нема помена, али не треба се томе ни чудити. Историјске прилике често су чиниле нашу цркву и наш народ ближу националном него васељенском етосу, ближу историјском усуду него есхатолошком исходу.

Појавио се свети Дамаскин у нашим крајевима и деведесетих година 20. века. Пружио је своју свету руку према остављенима и обезнађенима, према тражитељима и путницима кроз ову нашу привремену домовину. Као у јевањђелској причи (Лука 14: 17–24) о домаћину који је, видевши да му званице не долазе на вечеру, послао слуге да доведу сиромахе, богаље, хроме и слепе, тако је и он, као верни слуга Божији, довео за његову трпезу духовне богаље и сирoмахе, но гладне љубави која свему даје смисао.

Братство светог Јована Дамаскина, основано 1989. године, од самог почетка ради на два фронта: сликари, конзерватори, историчари уметности, Предраг Стојковић, Славољуб Радојковић, Зоран Гребенаревић, Владимир Кидишевић, Гаврило Марковић раде на обнављању фреско сликарства по угледу на велелепне узоре византијске и српске средњевековне уметности, а Владимир Јовановић, композитор, од 1991. године држи часове византијског појања у старој згради београдске Богословије. Уз благослов епископа Данила Крстића и митрополита Амфилохија Радовића, временом многи храмови Српске православне цркве блистају новим сјајем. Неовизантијском четкицом насликани, светитељи и празници на њиховим зидовима сведоче лепоту царства небеског, а изнад свега, налазе се у служби евхаристије као централног догађаја живота цркве. Нови појци, међу којима је био велики број неофита, који о цркви готово да ништа нису ни знали, уче неумско писмо, сричу до савршеног звука праћеног масивним, непроменљивим брујом исона – равног гласа из кога као да све извире. Певница добија прилику да учествује у богослужењу најпре у храму светог Александра Невског у Београду, а врло брзо затим, у цркви светих апостола Петра и Павла у Београду, где и данас поје у славу Бога. Многи свештеници Српске православне цркве, обрадовани новим звуком позивају чланове певнице да улепшају недељна и празнична богослужења, те појци путују по Србији и Црној Гори. Заједница пружа дивно уточиште и утеху у времену када их нигде друге није било, а нови пријатељи се тешко растају. После литургије проводе дане на излетима, по кућама, разговарају, читају свете оце, подвлаче најважније мисли, преснимавају касете са појањем Дионисија Фирфириса, братства Данилеја из Катунакије, братства Спиридона из скита Мале Свете Анде, монаха из Ватопеда… „Овако се појало у доба светог Саве“, примећује тадашњи патријарх Павле после једне службе, а појци добијају крила и настоје да још више ревнују на путу православне предањске уметности и живота у Христу.

Но, сваки земаљски лет има своја приземљења. Разне врсте искушења, као и различите судбине доводе до осипања братства. Године 2001, по благослову патријарха Павла певница престаје да поје по византијском напеву, али, у цркви светих апостола у Топчидеру учествује у служби појући по народном. Истовремено је међутим, приметно да се жар вере смањује и на општем плану. Храмови су пуни само у већим градовима, а идеје о томе шта је хришћански живот све више се налазе под утицајем површних медијских и разних других тумачења. Као да се опет уживо одиграва јеванђелска прича, овога пута она о сејачу и семену (Лука 8: 5–15), дошло је време да се преиспита дух наше вере, дух вере читавог стада које данас припада Српској православној цркви. И то време траје и трајаће до самога краја. Позив је упућен, врата су отворена, пут је светао, али и препун одрицања које нам често јако тешко пада.

Што се тиче Братства светог Јована Дамаскина, они који и данас живе од првобитне преизобилне благодати која је добијена на самом почетку, повремено, уз благослов старешине цркве Светих Апостола Петра и Певла, поју на литургији језиком своје „прве љубави“ – византијским напевом. У већем броју се окупљају сваке године на дан славе, 17./4. децембра. Црквом и тада поново бруји познати, топли и дубоки старовремски пој молитвеног обраћања Богу, а ваздух мирише – осим на тамјан – на разне ђаконије које, као скромни прилог заједничкој трпези доносе браћа и сестре „Дамаскинци“.

Истовремено са окретањем колача у топчидерској цркви, колач у другим храмовима широм света окрећу и јеромонаси, монахиње и свештеници духовно рођени управо у братству, деведесетих година 20. века. У тој заједници налазе се и многи други расути по разним меридијанима, као и они пресељени тамо где меридијана више нема – само лепота сведочења православне вере и молитвено посредовање за све православне хришћане да им живот до земаљске кончине буде обасјан Христовом светлошћу.

Има ли непосреднијег и универзалнијег покретача људског духа од музике? Па још када је у питању музика вековног искуства вере и боготражитељства, и најтвррђа срца постају отворена да приме поруку. Због тога се ти наши посредници пред Господом моле и за то да свенаткриљујући етос византијског осмогласја дирне срца још многих младих људи, те да и они, појањем на богослужењима наставе да сведоче о лепоти и смислу хришћанског пута.