Живот у свету без загрљаја или Генерална проба апокалипсе

Не знам ко је и када први узвикнуо: „Зауставите земљу, хоћу да сиђем!“, али, свакако, сада је прилика да онај ко жели, то и учини. Свет је заустављен, а искрцавање је могуће. Једини је проблем што нико није баш сигуран на којој станици треба да изађе. У утопијска места сигурности и спокоја одавно смо престали да верујемо, околне планете још увек нису адаптиране, а једино стварно уточиште, наш унутрашњи свет, одавно је разбуцан свим и свачим – да не набрајамо. Повелики је списак ствари којима смо прибегли и у које смо побегли, које смо прихватили и пригрлили, а све одлажући борбу да из датог нам људског усуда изнедримо новог човека, човека љубави, вере и наде.

Пандемија вируса грипа, луцидно названог корона, успела је оно што није пошло за руком тероризму, политичким, ратним, избегличким и економским кризама, глади, сиромаштву, ејдсу, сарсу и осталим пошастима које су потресале свет током последњих деценија. Укључен је глобални аларм, затварају се ваздушне луке и земаљске границе, забрањују окупљања, отказују културна и спортска дешавања. Руковање, пољубац и загрљај постају најнепожељнији гестови, на састанцима се препоручује корона дистанца, а потпуна изолација се испоставља као најбољи начин заштите од преношења овог агресивног грипа.

Без и најмање жеље да оспорим сложеност настале ситуације, да омаловажим оне који су од вируса умрли или потценим обавезу појединаца и друштва да ураде све како би умањили опасност од заразе, не могу да се отмем потреби да читаву ствар посматрам и на симболичком нивоу.

У музици је корона или фермата (ит. fermare – зауставити) знак којим се обележава место у композицији – обично завршетак једног њеног сегмента, њен врхунац, нота или пауза чије се трајање може продужити по осећају оних који композицију изводе. Зашто је актуелни вирус добио назив Корона? Да ли је он знак краја или само паузе, да ли означава врхунац нечега, па тиме и блиско разрешење? Да ли ћемо се зауставити и трајно остати у стању страха или ћемо покушати да земљу која нам је дата на коришћење, а коју смо у међувремену опустошили, преобразимо у врт наде? Ако је судити по, сада већ класичним књижевним и филмским дистопијама (Апокалипсу светог Јована Богослова да и не спомињемо), пред нама је време у којем ће овакве ситуције постајати све уобичајеније. Да ли ћемо, зарад очувања голог живота, пристати да живимо у пластичним кесама и гуменим рукавицама и да ли ћемо прихватити могућност да се можда више никада не сретнемо са рођацима, пријатељима, децом расејаним по белом свету? Или ћемо најзад схватити да ово ипак није једини живот који имамо, те да је узалудно борити се против смрти хирушким маскама, асепсолом и самоћом, а најузалудније – заборавом.

Време је великог поста – предпасхалног периода који сваке године изнова надахњује на размишљање о могућности човека да преобрази своје датости и своје палости, те да оствари своје највише назначење – да постане икона Божија. Иако Црква кроз догмате и историју непрестано позива на овакав подвиг – јер бити добар, праведан, милосрдан, а изнад свега, непоколебив у вери, јесте подвиг – пост представља сакрално време, време појачане аскезе и поунутрења мисаоних сила, време које успорава свакодневицу, поистовећујући је са метаисторијским наративом о земаљаском путу и судбини Исуса Христа. На крају тог пута десило се страдање, распеће и смрт, али затим и Васкрсење – догађај који се налази у темељима хришћанске цивилизације. Смрт је побеђена, природа је савладана, добијен је опроштај, а са њиме и нова прилика и слобода да се она искористи на добро човека и човечанства или да се пак злоупотреби.

Епидемија корона вируса као да је преусмерила правац кретања овог васкршњег преображаја, учинивши да планетом завлада не толико смрт колико страх од ње, мада су разлике између ова два стања занемарљиве. У овоме значајну улогу имају медији који као да су се дочепали „златног рудника“ спектакла, те неуморно одржавају општу атмосферу безнађа. Иако се већ деценијама суочава са пандемијом различитих малигних обољења и великом учесталошћу „изненданих“ смрти, услед срчаног и можданог удара, као и са различитим вирусима код којих је проценат смртности био далеко већи него код Ковида 19, свет делује као да је смрт тек сада открио и као да га је њен изглед у потпуности пренеразио. Она је истовремено и невидљива и свеприсутна, лако преносива и неумољива, а изнад свега незаустављива у намери да нас лиши сваке утехе, па чак и оне религијске. Са концертима, позоришним представама и фестивалима, у виртуелни простор сели се и недељна миса у Ватикану, а у православном свету се чују полемике око безбедности причешћивања, јер оно подразумева коришћење исте кашичице за све вернике присутне у цркви! Ако ово није крај света, онда пандемију можда треба схватити као једно велико, чисто небеско огледало у које би се требало загледати и видети ко смо и шта смо, куда идемо и у шта верујемо. Јер ако се у путиру не налазе преображени дарови, онда је све узалуд – и жртва и страдање и живот и смрт. Ако Христос није васкрсао, онда је човек једино и само трагични спој атома и молекула у бесконачном и бесмисленом низу комбинација. Но, да не буде неспоразума! Не ради се овде о магијској моћи молитве, нити ико тврди да вера доноси трајно избављење од болести или умирања, али она, то је сигурно, мења нашу перцепцију и слободе и неминовности и живота и смрти.

Многи су учени људи приметили да модерну хришћанску цивилизацију одликује један велики прогон – прогон смрти и мртвих, који је омогућио све остале прогоне и сваку врсту настраности. Иако потиснута, смрт је наставила да делује из лагума несвесног, свакодневно претећи да потопи овај свет морем агресије и деструктивности.

Можда би управо због тога ову светску здравствену кризу требало схватити као позив на отрежњење и преображај. Можда читаву ситуацију треба тумачити као подсећање да смо смртни и да сваки дан треба живети као да је последњи. Близина смрти развејава страх од ње, написао је Едгар Морен, говорећи о духовном стању људи у ратним приликама. А то искуство нам није непознато. Сетимо се само комшијске солидарности која је владала за време бомбардовања Србије 1999. г. сетимо се сахране патријарха Павла десет година касније. У јеку вируса тзв.свињског грипа, хиљаде и хиљаде људи сатима је стајало у реду, чекајући да целивају мртво тело блаженопочившег поглавара СПЦ. Био је то тренутак у којем нас је смрт избавила од свакодневних сплеткарења, политичких актуелности, подела… од духовне умртвљености.

И сада, као и увек, постоји избор. Ситуација у којој смо се нашли може да има двоструки епилог – може да нас води даљој деструкцији, себичности и саможивости, а може и да повећа емпатију, да доведе до покајања, да учини да схватимо да живот нема смисла уколико се не дели са другима. У потоњем случају, наш највећи наш страх неће бити онај пред умирањем, већ онај пред могућношћу да смрт постане наша једина истина. Јер чему онда љубав ако је смрт једина?

Александра Павићевић