Црква Светих Апостола Петра и Павла подигнута је 1832-1834. године, као задужбина кнеза Милоша Обреновића, који је подигао многобројне храмове и манастирске конаке у земљи као и ван ње.
Међу њима се истичу: црква у Никољу, Аранћеловцу, Савинцу, Горњем Милановцу, Горњој Добрињи, цркву манастира Враћевшница која је грађена по узору на топчидерску цркву, Саборну црква у Београду и стару цркву у Јагодини. Ипак, од свих својих задужбина највише је волео Топчидерску цркву. Према народној традицији, кнез Милош је подигао овај храм у знак свог спасења у благодарности Богу, јер је ту измакао Карађорђевом гневу, и то због пропуста турске војске код Цареве Ћуприје у Топчидеру. По другој верзији, Кнез Милош је требало да буде погубљен због супротстављања Карађорђу на месту где се сада црква налази. По његовом доласку на власт, испунио је свој завет и обећање саградивши ову цркву, поред његовог летњег дворца, у непосредној близини конака Митрополита Србије. Црква Светих Апостола Петра и Павла ће све до 1863. године бити дворска црква, за коју су везани важни догађаји из времена стварања и организовања државног и црквеног живота обновљене Србије. Историјске околности под којима су Турци порушили све цркве из периода Деспота Стефана Лазаревића заузећем Београда, ову најстарије сачувану београдску цркву из периода обновљене Србије чине изузетно важним спомеником културе. Када говоримо о културном и историјском значају ове цркве, посебно треба истаћи и то да је је њен настанак уско везан за националну борбу и стремљења српског народа да се ослободи вековног турског ропства. Наиме, Вожд Карађорђе је из Топчидера за време Првог српског устанка 1804. године повео устанике на Београд, ослободио га и извојевао победу српском народу.
Као што је познато, Кнез Милош је топчидерској цркви даровао три звона, од којих су два у Првом светском рату скинута и однета у Беч где су заједно са осталим покупљеним звонима из православних храмова претопљена и употребљена у ратне сврхе. Треће најмање звоно је сачувано и данас представља значајну старину. Заједно са црквом и митрополитовим конаком, стављено је под заштиту државе 1949. године. Та историјска звона кнеза Милоша су објавила слободу и независност Србије после другог хатишерифа из 1830. године.
