О заједници и заједништву

Аутор: Александра Павићевић

Време је слȃва. Светитељи и светитељке марширају нашим улицама и трговима, улазе у наше домове, каде их тамјаном, пале кандила, застиру трпезе уштирканим везеним чаршафима који се чувају и користе само за ту прилику. На челу колоне налази се света Петка, поред ње, раме уз раме, великомученик Димитрије, па исцелитељи-бесребреници Козма и Дамјан, убица аждаје, свети Георгије, начелник небеских сила, свети Архангел Михаијло, затим свети Никола и свети Јован и на крају, свети Сава, тај благи отац који наси дан данас позива да идемо путем међусобне љубави и праштања. Сишли су са икона и календара, са црквених зидова и кућних олтара и, живљи него икада, завртели са славарима славске колаче. Црква се ори празничним песмама, а народ, што верни, што маловерни, спонтано ставља руке на раме ближњега.

У средишту тог неуобичајеног општег загрљаја и повезаности налази се освећени хлеб, тај исконски симбол жртве и захвалности, та архетипска метафора заједнице и заједништва. А нешто јужније од брдовитог Балкана… „Још једна ноћ у Африци, са идолопоклоницима, врачевима и надри-католицима, а онда назад у Европу“ писао ми је један пријатељ, светски путник, стално настањен у најбогатијој европској држави. Писмо је стигло пред славу, а звучао је посебно дирнут фотографијама са припрема наше славске трпезе. „Волео бих да сам тамо. Да пробам то жито и ту сарму. Овде тога нема – не хране, него заједнице која се око ње окупља. Мада, волим празнике. Радно лудило ме гуши тремом и стрепњом. Но мрзим недељу, поподне. Тада као да се све зауставља. Неописиво, а громадно! Самоћа која разара. Завидим ти на тој заједници коју имаш у Србији“.

О чежњи оних који су, из ових или оних разлога напустили отаџбину, написано је много редова и страна, много прича и песама, много романа и научних радова. Нећу, међутим, овде писати о том хроничном стању подвојености исељеника и њихових породица које настојећи да буду „и тамо и овде“ заправо све време бивају „ни тамо, ни овде“. Писаћу о заједници за којом чезну они који су „тамо“, а за коју ми „овде“, нисмо баш сигурни да ли још увек постоји. Писаћу о ономе што је претходило чежњи коју подједнако осећамо сви.

Време чврстo, повезаних колектива давно је иза нас. Заједнице устројене на традиционалним принципима почеле су да се мењају са временом модерне, да би данас, макар у границама хришћанске цивилизације, скоро сасвим ишчезле. Технолошки развој, трансформација традиционалних економија, а надасве позитивистичке и рационалистичке идеологије модерног доба успеле су да у кратком периоду разграде вековно „природно“ окружење појединца. Прве су се на удару нашле породица и локална, сеоска заједница. У Србији су већ почетком 20. века били видљиви знаци распадања породичних задруга, мада су, захваљујући великој оскудици и сталним ратовима, породицу, макар и у њеном инокосном облику, још дуго одликовале жилавост и чврста унутрашња повезаност. Јачањем државе и развојем државног законодавства смањује се значај обичајно-правних норми чији је главни носилац била локална заједница, а нови начини привређивања лагано маргинализују и њену економску основу. У модерном концепту закона право и морал више нису изједначени, те поштовање традиционалних друштвених норми све мање бива предуслов опстанка и појединца и групе. Супротно увреженом схватању, превасходни покретач ових промена није биоматеријалне, већ духовне природе. Снажан антиклерикални дух епохе, смањио је, историјским усудом већ маргинализовану, улогу религијске заједнице, односно цркве, а тиме и њену могућност да свом стаду понуди есхатолошко окриље и оправдање историјских неминовности и страдања.

Свет који је настајао био је свет без (заједничког) Бога и без (заједничке) Истине. Такав свет неминовно се распарчавао у немогућност да нађе онај магични састојак који би одржао његову целовитост и јединство. Иако је декларативно величала народни дух, модерна је заправо поткопавала основе његовог опстанка. Уместо релативне затворености и независности премодерних заједница она је понудила, у то време веома пријемчиву идеологију нације и националне државе. У оквиру ње је вера полако постајала ствар личног избора, док је припадност црквеној заједници добила снажно етничко обележје. Међутим, и током овог периода, још увек је постојала отаџбина за коју је вредело дати живот и породица која се бранила заједно са отечеством. Но, не још задуго!

У друштвима са жилавијом традицијом, у којима модернизација није текла брзо и глатко, социјализам се испоставио као моћно оружје на путу преображаја. Једно од главних средстава социјалистичке друштвене политике било је подруштвљавање породице кроз њено све веће ослањање на државне установе, а једна од главних парола овог процесабила је прелазак „из света нужности у свет слободе“. Свет нужности овде се односио на идеју служења другима, било да се радило о Богу, роду, супружнику, деци, заједници, док се свет слободе на крају испоставио као бременито стање суштинске самоће у којем је човек дочекао постмодерни расплет: заиста ослобођен, мада можда пре лишен „принуде љубави“, разоружан и огољен у својој немоћи да поново оствари истинску заједницу било са људима, било са Богом. Но, колико год да безнадно делује стање човека новога доба, у њему је, макар и у крхотинама, преживела чежња за савршеним сусретом, за проналажењем утехе у љубавном загрљају са ближњим. Она се, са једне стране, огледа у бујању алтернативних религијских, езотеријских, спритистичких… покрета, а са друге, у екстремном конзумеризму, јединој свеобухватној идеологији њу ејџа. Међутим, чињеница је да ни прво, а посебно ово друго, не успевају да трајније зацеле ране настале услед духовног суноврата хришћанске цивилизације.

Пробајмо зато, да се за тренутак поново нађемо у оном празничном хору светитеља, анђела и арханђела, преподобних и мученика. Ухватимо се за онај обредни колач и покушајмо да отвореним срцем разумемо његово значење. Тај освећени хлеб, као и сваки други који приносимо са вером и љубављу – онај који износимо на гробље и онај који месимо када нам проходају деца, онај који доносимо на свадбено весеље, као и онај којим дочекујемо своје миле и драге када нам се, макар и привремено, враћају – наша су веза са једном за свагда принетом жртвом, са трпезом љубави која се свакодневно обнавља и надзиђује у евхаристијској заједници, било где да се она налази. Иако нас разне и оправдане и неоправдане сумње и подозрења често одвраћају од ове гозбе, чињеница је да је на њу свако позван и да она представља можда и последњу могућност међусобног повезивања. Једино што се од нас очекује јесте да свесно и одговорно одлучимо, хоћемо ли љубити једни друге несебично и по цену живота.

Овај текст је објављен у ”Културном додатку” Политике, 14. децембра 2019. године