Последња литургија

У тренутку у којем започињем овај текст, још увек је неизвесно да ли ћемо за Васкрс моћи да присуствујемо литургији. Обруч забрана се стеже и некако као да постаје најтешњи баш у празничне дане. Цвети смо већ провели у изолацији. На Лазареву суботу, на улазу у овај наш Јерусалим, стајала је тек шачица оних са дозволом кретања. Није било буљука деце да врбовим гранчицама и звончићима дочекају победиоца смрти, није било ни људи да кличу васкрсењу праведног Лазара. Цветни триод, богослужбену књигу у којој је надахнутим химнама опевано највеће чудо и највећа тајна узидана у темеље хришћанске цивилизације, у недељу је отворио тек по неки усамљени појац. У празној цркви, његов глас одјекивао је више него обично.

Обруч се стеже, а делује да се у његовом средишту тренутно налази црква – у страдалној историји нашег народа, па и читавог људског рода, за многе једина стварна утеха. Иако често траљаво и пагански, више фолкорно него предањски, више магијски него симболички, црква и вера узидане су у колективне идентитетске обрасце, те могућност да за Васкрс не буде омогућен одлазак у храм заиста представља историјски преседан, а надасве застрашујућу метафору духовног стања савременог света (или једног његовог дела). Празник – то свето време заједнице – отвара врата вечности, оживљава историјске и метаисторијске догађаје. Ритуал потврђује победу светлости над тамом, живота над смрћу. Изостанак празновања слути губитак овог космичког баланса.

Већ данима медији наглашавају негативну улогу коју окупљање на црквеним службама има у актуелној пандемији. Посебно се спомињу смртни случајеви особа блиских цркви, а причешћивање се представља као највећи извор заразе! Вишечасовно стајање у редовима испред продавница и апотека, боравак у коцкарницама, које су тек недавно затворене, недостатак заштитне опреме… изгледа да се не сматрају посебно ризичним за здравље. По свему судећи, то нису ни страх и безнађе у којем нас држе „власници“ јавног говора, нити ријалити програми, који несметано теку свих ових дана као да се ништа под милим Богом не дешава! Људи су склони да поверују да се могу разболети од Светих дарова, али не и од духовне запуштености!

Овакво читање стварности логична је последица глобалне гордости света који је зарад тобожње демократије и вишемислија укинуо право на Тајну, света који почива на принципима користољубља, а не човекољубља, квантитета, а не каквоће, света у којем је „егзактна“ наука прогнала философију, медицина религију, релативност истину.

У том и таквом свету симболичко мишљење се налази на издисају, те уместо у моћ обреда да на симболичан начин одвоји чисто од прљавог, сакрално од профаног, далеко радије верујемо да је око нас све заражено. Чак и наши најближи, чак и света места колективног и индивидуалног постојања.

Тешко је одолети искушењу да тренутну ситуацију посматрамо као знак последњих времена, мада је у историји човечанства таквих знакова вазда бивало. Неки хришћански оци су још давно пророковали да се крај света неће десити докле год се било где на земљаској кугли буде служила литургија. То време је још увек далеко јер се литургија служи широм васељене, а служиће се и за овај Васкрс, само без верног народа. Ипак, та помало сабласна слика као да је најава рађања једног новог света. Оног у којем ће пандемије оваквих размера постати уобичајене, у којем ће заповест физичке дистанце зарад очувања голог живота (јер друго нећемо имати услед добровољног одрицања од хлеба насушног) неминовно довести и до друштвеног удаљавања. Тај свет ће све више личити на државу из Замјатиновог романа „Ми“, у чијим стерилисаним условима постоји контакт, али не и однос. Однос као огледало, као искуство другог, као могућност да се воли.

Обруч се стеже око цркве, али, барем у овом тренутку, не страдају зидови цркве већ оно што чини њену унутрашњост. На најачем удару забрана налази се заједница (и то не само црквена) тј. оно што је од ње остало. Након двовековног модернистичког похода изведеног у име права на индивидуалне слободе, човек је – лишен традиционалних оквира припадања – остао на ветрометини различитих идеологија које су биле далеко од прокламованих хуманистичких начела. У актуелном стању свеопштег страха од смрти и заразе, чак и ово труње породице и пријатељства, мрвице саборности које су претекле, бивају доведене у питање. Чежњу за додиром, жељу за односом, жар побуне против оваквог живота гасимо виртуелним световима, онлајн позоришним представама, концертима, филмовима.

И тако се лагано круни време и наставља наше путовање ка последњој литургији. Да ли нам је судбина да до тада полумртви ходамо храбрим новом светом, или још постоји нада да ћемо без анестезије сачекати тај последњи возглас којим се на служби отварају врата небеске реалности? Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа!
Одговор на ово питање зависиће искључиво од наше духовне бодрости. Од наше способности да разумемо да се последња литургија десила онда када смо се причестили, када смо заједно окретали славски колач, када смо поделили ручак са породицом и пријатељима… сви за истом трпезом која се протеже до у бесконачност.

Александра Павићевић