Јелена Јовановић – у Топчидеру је читав мој живот

Недељом ујутру Топчидерским парком разлеже се звук звона са нашег храма, а врло често до мене допру и гласови појаца за певницом, који су добрано поранили, много пре мене. У почетку их нисам разазнавала, али сада већ могу, и то обично и чиним, док се приближавам порти. Један од женских гласова је Јеленин, сазнала сам то од оних који су је боље познавали од мене.

Ненаметљива и скромна, крхка жена са дугом плетеницом смеђе косе у цркви је готово сваке недеље и празника. Понекад сам је виђала са ћерком, за коју сам сазнала да се недавно удала, а од парохијана са дужим стажом сазнала сам да је Јелена Јовановић етномузиколог, доктор наука и академик.

На моје питање да ли је она вођа наше певнице у Храму Светих Aпостола Петра и Павла, Јелена смирено каже:

– Ако отац Влада благослови, онда бих тако могла рећи; чини ми се да сам ја та која, са музичким образовањем и свиме што оно подразумева, сходно тренутној ситуацији у певници (која је променљива, а некад и сасвим непредвидљива), брзо процењујем и налазим решења у подели гласовних деоница, избору интонација, избору темпа, распореду гласова у сложености нашег малог мноштва. Драго ми је што на тај начин доприносим и што постоји радост појања, како самосталног, тако и у групи. Поред мене, ту су и многи други даровити људи са лепим гласовима, вољом и истрајношћу. Када је ту вероучитељица Зорана-Зока Срдић, онда води она, јер она има ту певничку школу из детињства, из Храма Св. Александра Невског. Наша певница је све масовнија, неки имају дуг стаж, попут Предрага Гавриловића Пеђе, Саше Павићевић, Игора и Даре Видић, Василија Секулића, попадије Милане Идризовић, Марије Дамњановић, која редовно брине о типику. Наравно, ту је искусни појац Александар Павловић, који је и сам, као Зока, дошао из круга око храма Св. Александра Невског. Сјајан певач Бојан Парлић и неколико других драгих људи су ту од релативно скоријег времена. Уз међусобне разлике, мислим да смо један леп састав. Некада певамо двогласно – углавном са лежећим тоном, бордуном, понекад у терци; некада постигнемо и троглас, кад је више сигурних певача који могу, сходно ситуацији, да преузимају различите пратеће деонице. Некад појемо по српском народном црквеном напеву (по Мокрањчевим записима), а некад по византијском, предањском напеву, који је нашу генерацију и окупио у Топчидеру још тамо 1993. Међусобно слушање и разумевање кроз звук мислим да је велика лепота овог нашег недељног окупљања у литургији.

Разговор je текао у пријатном топчидерском хладу, након агапеа и литургије, тек један дан након Јелениног повратка са конференције у Естонији, и недељу дана након што сам на Тв „Храм“ чула њену најаву за Гусларски фестивал у Манастиру Велика Ремета на Фрушкој Гори, у чијој је организацији учествовала.

– Одлазак на студијска путовања и конференције су део мог посла, а ова је била посвећена архивским снимцима традиционалне музике и реинтерпретацији од стране млађих извођача. Организовао ју је тамошњи Књижевни музеј и једно удружење за изучавање традиционалне музике. Колегиница Ивана Тодоровић и ја смо говориле о изворној групи „Црнућанка“ са Рудника, основној 1966. године, а своје традиције су представили и Литванци, Естонци, Словенци, Украјинци, Финци, Американци и други.

Наслућивала сам да ће ми разговор са Јеленом открити њена бројна интересовања и таленте, али сам о њеној посвећености, искреном прегалаштву, одличном образовању, богатом искуству и дубокој мирноћи сазнала кроз овај, не тако дуги разговор, који је само покушај да заинтересује све оне који о Јелени Јовановић желе да знају нешто више.

Наша је Јелена научни саветник у Музиколошком институту Српске академије наука и уметности, и на моје питање да нам појасни чиме се у оквиру Института заправо бави, она каже:

– Главна поља мога рада јесу: сеоска вокална и инструментална традиција централне Србије и Срба у румунском Банату, извођаштво у сфери традиционалне музике, као и југословенска популарна музика 20. века. Опис мог посла обухвата научноистраживачки рад у домену српске традиционалне музике, посебно оне која је била анонимна и колективна, а вуче корене из далеке прошлости. Лазаричке песме су, на пример, сачуване у неким деловима Србије и на основу њих се може видети озбиљан временски континуитет. Не бавимо се само традицијом у оквиру Србије, већ и шире. Колеге истражују и обрађују влашке, ромске, словачке песме, бавимо се и мађарском мањином у Војводини, али је мој превасходни задатак да се бавим нашом традицијом и њеном промоцијом. Потребно је и даље обрађивати старе архивске снимке, које су моји претходници правили на терену Златибора, Јадра, Ужица и других крајева, записати их нотно и објавити, како би они били доступни, јер старих певача готово да више и нема.

Јелена је током свог тридесетогодишњег рада објавила неколико монографија, попут оне „Еј Рудниче, ти планино стара – певање и свирање групе „Црнућанка“, бројне научне студије, приредила штампана и звучна издања, или је на њима сарађивала. За потребе магистарског рада обрадила је терен румунског Баната и српску традицију тамо, на самим почецима свог
рада у Институту. Докторирала је на тему вокалне традиције области Јасенице, коју је обрађивала још као студент, урадивши преко 300 нотних записа, а придружила је и теренске снимке колега.

Опширнија прича о стваралаштву жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности, међу којима је и Јелена Јовановић, објавена је 2024. године у једном од томова САНУ, и доступна је на линку дигиталне архиве САНУ.

Наравно, разговор са Јеленом враћа се на сам почетак, њен долазак у Топчидер и нашу Цркву Светих Апостола Петра и Павла, и ангажовање у оквиру хора „Свети Јован Дамаскин“, о чему опширније говори текст на сајту наше цркве.

– Била је то 1993. година када сам дошла са нашим хором који је оформио мој тадашњи будући супруг Влада Јовановић. Када смо се довољно добро увежбали, наш женски и мушки хор је почео да гостује у различитим црквама и тако смо, колико памтим, у време Великог поста први пут дошли у ову цркву, где је тада старешина био отац Станко Трајковић. Ми смо певали византијски напев, који је мој покојни супруг учио на Светој Гори и од оца Пајсија. Хор је окупљао велики број људи, од којих су многи и сада овде. Исте те године је основана и певачка група „Моба“, која изводи традиционалне српске песме.

Јелена каже да је десетак година раније већ певала у хору који је водио академик Димитрије Стефановић, музиколог, а да је упрво после једне хорске турнеје, 1991. године, одлучила да се крсти.

– Тада сам упознала и свог будућег супруга Владу Јовановића, који је био дубоко у православљу и имао ту дивну причу о куполи као небу и нашем непцу као небу у оквиру људског тела, које је храм Божји. Одлазила сам повремено последњих година и у друге цркве, али сам се Топчидеру враћала. Већ дуги низ година, моја је жеља и потреба да недељом и празником будем овде, појем, будем са свим овим дивним људима наше заједнице, и молим се за душу свог супруга управо ту где смо заједно долазили, јер је Топчидер мој живот!

Мала певница

Део Јелениног педагошког рада свакако се односи на увежбавање малих појаца, што је иницирао о. Влада, који је Јелену и Зорану још пре десетак година замолио да своја искуства почну да преносе на децу окупљену у цркви. Након летње паузе и школског распуста поново ће бити актуелне чешће пробе на којима ће топчидерски подмладак увежбавати песме које
највише воли. На радост свих парохијана они већ поју: Чиста Дјево Владичице, Два анђела шеташе, Брује тихо звучна звона, Псалам 22 и 135, бројне песме посвећене Господу и светитељима, а увек се спреми и нешто пригодно за посебне празнике: Божић, Божић, благи дан, Витлејеме, славни граде, Спаси, Боже, људе своје, Везак је везла Дјева Марија, Људи, ликујте, Христос воскресе и друге.

Аутор: Добрила Боројевић