Предраг Гавриловић – деценије у Топчидерској цркви
22. новембар 2026. годинеДугогодишњи појац у Цркви Светих Апостола Петра и Павла, рођен и одрастао у Топчидеру, староседелац, парохијан са дугим стажом долазака у цркву, Предраг Гавриловић, угостио ме је једног сунчаног дана позног михољског лета у свом новом дому на Цераку, и са супругом Драгицом поделио причу о годинама и деценијама узрастања у вери.
Скроман и тих, Предраг, кога многи пријатељи зову Драган, уме да изненади својом духовитошћу, па и на моје питање када је почео да долази у Топчидерску цркву, Пеђа шеретски каже:
– Званично сам први пут крочио у нашу цркву када сам у њој крштен 14. маја 1949. године. Отац и мајка, такође су се венчали у нашој Топчидерској цркви двадесет година раније, 1929. године, на празник Преноса моштију Светог оца Николаја, у народу познатог као Летњи Свети Никола.
И док износи стару црно-белу фотографију са венчања својих родитеља и пожутели препис венчанице, Пеђа се сећа тешких поратних година и одрастања без оца који је настрадао 1951. године, оставивши за собом супругу и седморо деце. Педесете године биле су године сиромаштва, тадашњих тачкица и бонова за храну, па добро памти да се мајка снебивала да прима свештеника, јер се живело у оскудици. Као младић одлази на аутомеханичарски занат и почиње да ради у „Авала филму“, где је провео читав свој радни век.
У срдачној атмосфери и дому двоје добрих домаћина и дугогодишњих супружника, разговор тече уз повремене шале, и они ми уз кафу и послужење причају о заједничком животу у породичној кући на Царевој ћуприји, надомак трамвајских и железничких шина, о делу града који је потпуно променио лице, па су се Пеђа и Драгица преселили у нови дом, у мирној улици на Цераку.
– Сада смо се привикли, имамо и овде комад зеленила и двориша, па Предраг може да изаће и понешто ради, као што је навикао – каже Драгица, док је за Пеђу, схватам, неминовност да дуго сопственим рукама грађени дом разгради и премести, био тежак и болан корак.
И док се са извесном дозом сете Предраг присећа година породичног живота у „старом крају“, који је тада био много мирнији и нека врста периферије, гледамо породичне фотографије ћерке и сина, који сада имају своје породице, а Драгица и Пеђа већ великих шесторо унучади.
– Живот у Топчидеру подразумевао је некако да нам је црква увек ту, веома близу. Ја сам једно време био веома добар са тадашњим свештеником Вајком, који је дошао из Босне, поправљао сам му кола, и тако смо се спријатељили. Преломни тренутак је ипак био 1983. године када ми је брат погинуо у Швајцарској, почели смо да примамо свештеника, а нарочито по смрти мајке 1991. године смо пришли цркви, и од тада, мало по мало, се утврђивали у вери. Тада нам је на нашу славу Светог Архангела Михаила долазио отац Станислав, он је био у Топчидеру пре оца Станка – објашњава Пеђа како су почели доласци у цркву и додаје:
– Биле су то поново тешке године, 1991-92, син је био у војсци, године рата и неизвесности, па су доласци у цркву кренули сами од себе, пријала су нам дружења, увек је било потребе и нешто да се уради, а ја сам имао воље да помогнем. Тада је већ долазила једна група људи, сећам се покојног Владе Јовановића, касније супруга наше Јелене Јовановић, било је ту и старијих и млађих. Одлазили смо на литургије, а нарочито се сећам да су у том периоду 1992.-1997. година, о празницима, Божићу или Васкрсу, служене две литургије, једна од 6, а друга од 9 сати. Било је доста војске у цркви, таква су времена била.
Пеђа скромно каже да је он углавном био „радно распоређен“, јер је био вешт у многим пословима, а присећа се да су рушили стару канцеларију, радили стазу, стављали па склањали улазну рампу, празнили подрум и сл.
– А онда би, након радова, отац Станко позвао на Вечерње или Бденије, и сасвим ме изненадио позивом да помогнем у певници. Испрва нисам знао о чему се ради, али мало помало некако сам се научио. Мада, тада смо доста грешили, и Јанићије Карић, који је тада долазио и ја. Испрва је било по две певнице и пуно појаца, па сам ја ускакао када неко не дође, али је полако дошло до осипања. Касније, наравно, са доласком високо образованих појаца и свештеника, морао сам и ја да се исправљам и учим. Ја сам слухиста, а набавио сам и бројне књиге: Пролог, Осмогласник, Омилије и др. Једно време смо учили и црквено-словенски, што ми је доста помогло и још увек имам тај Буквар – објашњава Пеђа и каже да је било зима када је по снегу долазио пешке, и био једини, јер је био најближи цркви.
Са поносом Пеђа и Драгица ми показују иконе на зиду, кандило које стално гори и славску икону на врху и откривају ми посебне детаље из њиховог живота:
– Ми смо се 1997. године венчали у цркви, после двадесет и девет година грађанског брака, по нашој жељи и нарочито на инсистирање наше куме Лепе. Тада су освештане и ове наше иконе, које чине нашу Домаћу цркву. Кандило гори дан-ноћ, потребна нам је та светлост, а нарочиту утеху ту смо налазили током бомбардовања.
Разовор се, уз бројна присећања и приче из прошлости, ипак враћа садашњости, и Драгица и Пеђа са радошћу кажу да су срећни, јер су и деца и унуци у цркви. Син је још као младић ушао у веру, па је то пренео и на своју породицу. Ћеркина породица обично недељом одлази на литургију у Ваведење, а унука Михаила однедавно пева у Хору Храма Светог Саве и већ је са хором путовала на Косово и Метохију.
Растајемо се уз поздрав до следећег недељног јутра, када ћемо Пеђу видети за певницом, а Драгицу у цркви, а затим се дружити уз кафу, након литурије у уобичајеном друштву Бранка, Радмиле, Горана, Томе, Љупке, Весне и многих других старих и нових парохијана које греје топлина наше вере, Храма Светих Апостола Петра и Павла и наше живе заједнице.
Аутор: Добрила Боројевић
Ознаке: Предраг Гавриловић